Prof. dr Sima Avramović | Šta je retorika, a šta besedništvo?

image006 copy

Šta je retorika, a šta besedništvo?

Plato-raphael

Prema nekim mišljenjima, reč

rhetorike je sačinio tek Platon.

Imenica rhetor – besednik, u izvorima se najranije javlja kod Homera. Tek početkom IV veka pre n.e. Isokrat koristi reč rhetoreia – rečitost, elokvencija, a potom počinje da se upotrebljava i pojam rhetorike - retorika. Prema nekim mišljenjima, reč rhetorike je sačinio tek Platon u dijalogu Gorgija, posle čega taj termin ulazi u najširu upotrebu, pogotovo od Aristotela.

Retorika predstavlja teoriju, skup pravila o lepom govoru, a besedništvo (govorništvo) praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Već su sofisti najpre nastojali da govorom ubeđuju slušaoce, a potom da na druge prenose svoja iskustva kako se uspešno govori. Skoro svaki od njih je otkrivao izvesna pravila o tome kako se slušaoci najefektnije pridobijaju izgovorenom rečju. Iz toga su nastali prvi priručnici besedništva – rhetorike techne. Sofisti su prvi počeli da izgrađuju retoriku kao sistem pravila koja olakšavaju da se beseda uspešno sastavi i održi, dok je proizvod tih primenjenih pravila bio sam govor, odnosno besedništvo. Istorijski posmatrano, besedništvo prethodi retorici. Najpre se razvijala govornička praksa, da bi se tek kasnije, na osnovu nje, oformila i izgradila govornička pravila i uputstva, retorika.

I Aristotel je razlikovao retoriku i besedništvo. Smatrao je da se retorika bavi pronalaženjem najboljih sredstava za ubeđivanje: njen osnovni zadatak se ne sastoji u uveravanju, nego u »sposobnosti teorijskog iznalaženja uverljivog u svakom datom slučaju«. Dakle, besedništvo je sâma veština uveravanja, dok retorika ima zadatak da iznalazi najpogodnija sredstva za uveravanje slušalaca i daje savete kako se to postiže. Ciceron takođe podrazumeva razliku između besedništva i retorike, pa govori o retorici kao o nauci, dok pod govorništvom podrazumeva govorničku praksu, tj. praktično besedništvo (eloquentia). Pisac najznamenitijeg rimskog udžbenika retorike, Kvintilijan nedvosmisleno kaže da je retorika »nauka o dobrom govoru« - bene dicendi scientia. Jovan Sterija Popović, naš komediograf, profesor prava, ali i pisac prve retorike u modernoj Srbiji, smatra da je retorika »nauka koja pravila krasnorečija izlaže i opključuje sposobnost predstavlenija i misli izražavati pravilno, jasno i saobrazno s celju«. Još pre njega je Dositej Obradović pisao da je retorika «nauka lepo govoriti, srce množestva ljudi dobijati i celi narod na sve što je dobro, pohvalno i opštepolezno sklanjati i dovoditi». Čuvena Retorika Branislava Nušića ima podnaslov koji glasi Nauka o besedništvu. Retorika, dakle, predstavlja nauku o besedništvu, teorijski uobličena pravila i principe koji će pomoći da se održi uspešan govor, dok je sâmo besedništvo (govorništvo) praktična sfera u kojoj se ta pravila primenjuju.

Retorika razvrstava govore prema raznim kriterijumima. Od antike do danas se klasifikuju na informativni govor (u rimskoj podeli: docere), govor koji uverava i pokreće na akciju (rimsko movere) i zabavljački govor (delectare). Još od antičkih vremena ustalila se podela na tri osnovne vrste govorništva – sudsko, političko i prigodno. Ova klasifikacija, koju je naročito afirmisao Aristotel (mada je postojala i pre njega), održala se do danas. Prema njegovim rečima, sudsko besedništvo je svako ono u kome »susrećemo optužbu i odbranu«, političko je ono u kome se »na nešto podstiče ili od nečega odvraća«, a prigodno ono koje »nešto hvali ili kudi« (Retorika I 3, 5). Za ove vrste besedništva koriste se i pojmovi forenzično besedništvo (sudsko), deliberativno besedništvo (političko) i epideiktičko (prigodno, koje se često naziva i pohvalno ili svečano). Grčki ekvivalenti su bili genos dikanikon za sudski govor, genos symbouleutikon (bukvalno: savetodavni, nagovarajući) za političku besedu i genos panegyrikon za prigodni – pohvalni govor.

Sva prava zadržana, Sima Avramović, 2021