Glavna       |       Bibliografija       |       Studentski kutak       |       Rhetorike techne       |       Foto galerija       |       ENGLISH

Koliko daleko seže istorija

Pravnog fakulteta u Beogradu?

             Uporedo sa izrastanjem mlade srpske države, rasla je potreba za školovanim ljudima. Iz tih razloga je već u prvim godinama tzv. srpske revolucije, kako je Prvi srpski ustanak nazvao Leopold Ranke, u Beogradu nastala prva obrazovna institucija - Velika škola 1808. godine. Mada nije bila dugog veka, jer je prestala da postoji sa propašću ustaničke države, Velika škola je ostavila dubok trag u srpskoj istoriji. Na njenom čelu je bio jedan od najumnijih ljudi toga vremena, Dositej Obradović, čovek koji je doneo evropske obrazovne ideje i moderni duh u Srbiju, tako da je koncepcija Velike škole u mnogome odražavala evropske uzore. S druge strane, ustanička Srbija je imala snažnu potrebu za obrazovanim ljudima, naročito činovnicima, s obzirom da su se u kratkom vremenskom razmaku formirale prve državne institucije. Velika škola je trebalo da odgovori tom zadatku, u skladu sa evropskim uzorima.

             Iz tih razloga se čini da nije prerano, iako u našoj literaturi to još nije dovoljno prisutno, vezivati početke modernog pravničkog obrazovanja u Srbiji za Veliku školu i 1808. godinu. Možda čak i još preciznije, za 1. (po starom) odnosno 13. septembar (po novom kalendaru) te godine, kada je na Velikoj školi započela nastava. Nju je osnovao Ivan Jugović, Srbin iz Vojvodine, koji je preko gazda Mladena Milovanovića ubedio Karađorđa da je neophodno postojanje jedne ovakve obrazovne institucije. Naravno, u pitanju je bila opšteobrazovna institucija ranga višeg od osnovne škole, koja je trebalo da poduči svoje polaznike različitim znanjima. Ne treba smetnuti sa uma da je za ono vreme to bila prilično zahtevna škola, jer su nju mogli upisati samo polaznici koji poprilično znadu čitati, pisati i računati.

             Među različitim znanjima koja su se tu sticala, upoznavanje sa pravom, i to kroz različite predmete, bilo od velikog značaja, čak bi se moglo reći da je imalo centralno mesto. Među kulturnim i obrazovnim prioritetima tog vremena pravo je bilo u samom vrhu, što je Vuk nešto kasnije lepo formulisao: Kod svakog su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i običaji. Tim se narodi jedan s drugim rođakaju, i jedan od drugog razlikuju. Drugim rečima, sasvim je sigurno da su i zakon i običaji prožimali skoro sve predmete u Velikoj školi, naročito ako se ima u vidu da je baš u to isto vreme izvršena reforma sudstva i da je izgradnja pravnog sistema u celini bila u punom zamahu.

             Uostalom, ne može se sporiti potreba, jer je jasno potvrđuju izvori, da su Srbiji tada nasušno bili potrebni pisari i svakog roda činovnici. Sam Karađorđe je na svečanosti prilikom otvaranja Velike škole (jedan dan pre nego što će započeti izvođenje nastave) istakao: Mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Mada nije sačuvan nikakav zvanični plan i program rada Velike škole, iz svega ovoga očigledno proizlazi da je pripremanje budućih činovnika bila prvenstvena uloga Velike škole. Uz sve to, van svake sumnje je, jer i to izvori jasno kazuju, da je Velika škola bila trogodišnja. Već u martu 1809. godine otvoren je drugi razred, u koji su primljeni učenici prve klase, a 1810. godine je započeo sa radom i treći razred. Avgusta 1812. godine prvih sedam diplomaca Velike škole je svečano primljeno u državnu službu.

             Iz svih ovih razloga bi se moglo reći da je Velika škola predstavljala embrion našeg pravničkog obrazovanja, a naročito preteču Pravnog fakulteta u Beogradu. Ako bi se i moglo osporavati da je u Velikoj školi - današnjem Muzeju Dositeja i Vuka, začeto univerzitetsko obrazovanje u Srbiji (mada bi se i to moglo dokazivati), čini se da ima mnogo više argumenata za tvrdnju da je Velika škola predstavljala poseban oblik Fachhochschule svoga vremena, i to najvećim delom baš u oblasti prava.

             U našoj literaturi dosta su podeljena shvatanja o karakteru Velike škole. Jedni veruju da je u pitanju kombinacija gimnazije i srednje stručne škole, drugi da je to bila prva gimnazija u Srbiji, treći da je to preteča univerziteta po ugledu na akademije u Mađarskoj ili pak stručna škola kao preteča univerziteta, četvrti da je to mešavina srednje i visoke škole, dok Radoš Ljušić smatra da je to bila posebna vrsta škole u kojoj se izvodila i srednjoškolska i visokoškolska nastava, naročito u trećoj godini na kojoj su se predavali pravni predmeti, pa treću godinu čak naziva pravno odeljenje. Međutim, Ljubica Kandić tvrdi da Velika škola nije imala ni rang fakulteta niti visoke škole u klasičnom smislu i da je njeni osnivači nisu zamislili kao pravnu školu. Ipak priznaje da su se u njoj iz objektivnih razloga pretežno izučavali pravni predmeti, tako da na kraju prihvata stav da su koreni našeg visokoškolskog pravničkog obrazovanja u Velikoj školi.

             Kao glavni argument da je to bio poseban oblik Fachhochschule mogli bi se navesti mesto i značaj koji su imali pojedini predmeti: na dve godine (i na drugoj i na trećoj) izučavala se geografsko-statistička istorija Mađarske, Rusije, Engleske, Francuske, Poljske, Austrije i Turske. Pritom, naravno, sadržinu ovog predmeta treba razumeti na pravi način, kakva je zaista bila. Jer statistika odnosno štatistika (od nem. Staat) je tada označavala državno uređenje, odnosno obuhvatala je osnovne institute ustavnog prava pojedinih zemalja (a ne matematičko-ekonomsku disciplinu, na šta sadašnje značenje te reči najpre upućuje). Tek tada postaje jasno u kolikoj su meri elementi pravne i ustavne istorije bili obuhvaćeni u radu Velike škole. Pritom, naravno, postoji i predmet koji se zove "Statistika Srbije", koji je dakle davao znanja o unutrašnjem državnom uređenju.

             Prema svedočenju iz Istorije Lazara Arsenijevića - Batalake proizlazi da je treća godina već sasvim jasno profilisala pravničko usmerenje: među predmetima su se, pored statistike, nalazili i međunarodno pravo, državno pravo, kriminalno pravo sa načinom suđenja kriminalnim. Uz to, sve tri godine se učila moralna nauka (etika). Treća godina je, dakle, sasvim izvesno predstavljala poseban obrazovni segment, u kome su se pretežno nalazili pravni predmeti (uz nemački jezik i stilistiku). Velika škola je evidentno kroz svoju treću godinu davala specijalizovano stručno, pravničko obrazovanje. Imajući sve to u vidu, i najveći skeptici bi teško osporiti da takav kurikulum Velike škole neodoljivo nameće pomisao o paraleli sa programom trogodišnjeg profesionalnog usmerenja na nekakvom koledžu savremenog doba ili višoj upravnoj školi.

             Mada je Dositej stajao na čelu Velike škole i, reklo bi se, brinuo o njenom statusu, ugledu u i kvalitetu, on sam nije držao nastavu. Među nastavnicima se našao jedan broj finih srpskih intelektualaca toga doba, uglavnom pridošlih iz Vojvodine, kao što je bio sam Ivan Jugović, jedan od najuglednijih profesora. Među nastavnicima se isticao i Sima Milutinović - Sarajlija, Miljko Radonjić, Lazar Vojnović, kao i nekoliko ruskih oficira. Radonjić i Vojnović su bili glavni nosioci nastave pravnih predmeta. O svemu ovome dragoceno svedočanstvo je sačuvao A. Gavrilović u svome članku Beogradska Velika škola 1808-1813, objavljenom u časopisu Listak iz istorije oslobođenja Srbije, Beograd 1902. On je čak rekonstruisao spisak od bar 36 polaznika koji su sigurno pohađali ovu školu. Inače, prema većini rekonstrukcija izgleda da je svake godine Veliku školu upisivalo dvadesetak polaznika. Udžbenika nije bilo, nego se učilo iz beležaka. Samo jedna od takvih rukopisnih beležnica je sačuvana, dok su ostale izgorele u požaru posle bombardovanja Narodne biblioteke 1941. godine.

             Dragocena su i istraživanja prof. dr Ljubice Kandić, profesora pravne istorije, u prvom tomu knjige Istorija Pravnog fakulteta (1808-1905), Beograd 1997, jer je i ona prezentirala važne podatke o učenicima, nastavnicima i programima pravnih predmeta na Velikoj školi. Međutim, naročito je koristan podatak koji je saopštila o sadržini predmeta Sveobšče graždansko zemleopisanije, koji se predavao već na drugoj godini. Iz delimično sačuvanog rukopisa se vidi da je tekst (odnosno predavanje) obuhvatao dva dela. Naslovi predavanja iz prvog dela su Šta su osnovatelni zakoni i Iz koga reda ljudi biraju se členovi za sovetnike - teme koje su egzemplarno karakteristične za pravničko obrazovanje. I u drugom delu, koji je raznorodniji, mnogi naslovi su iz istog, pravničkog kruga: Zakoni i nabljudenije pravosudija, Sila vojena, Prihodi države, Vnešna (spoljna) dela države, itd. Dakle, osnovni pojmovi vezani za funkcionisanje prava i države učili su se još od druge, a ne isključivo na trećoj godini studija.

             Sve u svemu, s pravom bi se moglo reći da je Velika škola imala mnoge elemente više stručne škole pravničkog usmerenja. Mnogi osporavaju da je ona imala visokoškolski karakter i zbog toga se formalno početak univerzitetskih i pravnih studija u Srbiji vezuje za 1838. godinu i osnivanje Liceja u Kragujevcu. Otud Pravni fakultet u Beogradu kao godinu svog nastanka slavi dan kada je započela nastava prava 1841. godine, posle prelaska Liceja iz Kragujevca u Beograd. Iz tih razloga, kada se govori i piše o istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu, ona se po pravilu vezuje za tu godinu. To je naročito bio slučaj kada se proslavljalo 150 godina njegovog postojanja, kada je objavljen i veći broj knjiga, zbornika i članaka. Iz tih razloga je taj deo tradicije Pravnog fakulteta u Beogradu, počev od 1841. godine, već sasvim lepo ispitan.

             Na taj način, postepeno smo stvorili uverenje da je Pravni fakultet u Beogradu znatno mlađi nego što možda jeste, kao i da je nastao iz kragujevačkog Liceja. Međutim, ta konstatacija može biti problematična. Uostalom, kada je nastao, sam Licej je trajao samo dve godine i sadržavao je isključivo opšteobrazovne predmete, tako da ništa više od Velike škole nije ličio na visokoškolsku ustanovu. Tek je 1840. godine Liceju pridodata treća godina, na kojoj su uvedeni i pravni predmeti, a za nastavnike prava su dovedena trojica umnih Vojvođana - Jovan Sterija Popović, Jovan Raić i Ignjat Stanimirović. Uzgred, mada ta paralela ne mora biti od značaja, broj nastavnika prava na Velikoj školi i Liceju se nije bitno razlikovao - na Velikoj školi su bila dvojica (M. Radonjić i L. Vojnović), a na Liceju trojica. Da su se studije prava na Liceju smatrale posebnim, višim stepenom obrazovanja, u koji se moglo ući posle završene prve dve opšteobrazovne godine, govori i podatak da su plate ove trojice nastavnika bile više nego primanja onih koji su predavali na prvoj i drugoj godini. Tako je tek treća godina kragujevačkog Liceja postala stručno usmerena, što se prenelo i na trogodišnje studije na Liceju kada je prešao Beograd 1841. godine. A upravo takav isti, skoro identičan obrazovni model je bio postavljen u Velikoj školi, samo dosta ranije.

             Zbog svega toga, čini se da smo sami sebi skratili tradiciju pravničkog školstva za više od trideset godina. Iz toga proizlazi uverenje da bi još jednom trebalo ozbiljno proučiti i promisliti šta je činilo suštinu visokog odnosno višeg pravničkog obrazovanja u Evropi tog vremena, kako je ono bilo organizovano i kako se to reflektovalo na pravničko obrazovanje u Srbiji. Duboko smo uvereni da bi iscrpno i detaljnije ispitivanje dalo još više osnova da se tvrdi da kontinuitet pravnih studija u nas seže do Velike škole u Beogradu i da bi se godišnjice postojanja Pravnog fakulteta u Beogradu trebalo da vezuju za početak rada Velike škole, dakle za 1/13 septembar 1808. godine.

Pogledajte

Istorijat Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

 

Sva prava zadržana, Sima Avramović, 2013.                                Uređuje: Viktor Milosavljević (alan.watson@ius.bg.ac.rs)