Glavna       |       Bibliografija       |       Studentski kutak       |       Rhetorike techne       |       Foto galerija       |       ENGLISH

Antička pravna istorija i

bolonjski proces

             U vreme kada se naš sistem visokog obrazovanja nalazi na pragu implementacije tzv. Bolonjskog procesa, najozbiljnije se postavlja pitanje statusa, pa i opstanka pravnoistorijskih predmeta na pravnim fakultetima. To nije specifično naš problem, već se javlja širom Evrope. U nekim zemljama je Rimsko pravo već svedeno na opciju ili je postalo samo deo kursa u okviru Gradjanskog prava. Na sreću, ima i drugačijih primera - u Italiji, Španiji, Francuskoj, Grčkoj, pa i mnogim istočnoevropskim zemljama, Rimsko pravo se uglavnom i dalje izučava kao opšteobavezni predmet, što je za sada slučaj i kod nas. Verovatno još veći problemi očekuju druge pravnoistorijske discipline (opšta i nacionalna pravna istorija) prilikom definisanja novog kurikuluma pravnih fakulteta u zemlji i svetu. Pritom je ugrožena i antička pravna istorija, prevashodno antičko grčko i helenistično pravo, kao jedan od važnih delova u okviru kursa iz opšte istorije prava. Antičko grčko pravo, naravno, nigde nema status opšteg predmeta. Izuzetno, kao što je to slučaj na Pravnom fakultetu u Univerziteta u Beogradu, ono se izučava na poslediplomskim studijama kao izborni predmet, a seminari sa sličnom sadržinom se mogu sresti još samo na manjem broju pravnih fakulteta u Austriji, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Grčkoj. Jednom rečju, opšta tendencija potiskivanja istorije zahvatila je i istoriju antičkog prava. Takav stav se pravda potrebom da se budući pravnici manje opterećuju teorijskim znanjima i da prednost treba davati pozitivnopravnim predmetima i praktičnim disciplinama, sa posebnim akcentom na onima koje predstavljaju veštine - skills (debata, pravno pisanje, pravna klinika, moot court, public speaking, itd.).

             Izlišno je na ovome mestu ponavljati sve poznate argumente o vrednosti istorije, o potrebi da akademski obrazovani stručnjaci budu u stanju da svoje discipline sagledavaju u istorijskom kontekstu, o značaju istorijskopravnih disciplina za formiranje solidnog pravničkog znanja. Postoji širok krug ljudi koji su u poziciji da odlučuju o sudbini i budućnosti visokog obrazovanja do kojih ti argumenti jednostavno ne dopiru. Šta nam je, dakle, činiti? Lamentiranje nad zlohudom sudbinom teško da će biti od veće koristi. Da bi se podvukao značaj pravnoistorijskih predmeta za oblikovanje načina mišljenja mladih pravnika, a naročito da bi se odbacio uobičajeni prigovor akademskih reformatora da su ti predmeti nepotreban teret za sticanje  praktičnih sposobnosti studenata, potrebno je, ukoliko je moguće, da i profesori pravne istorije učine nešto što bi opravdalo postojanje tih disciplina u savremenim nastavnim planovima. To je razlog zbog koga smo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu pokušali da pokažemo da i pravna istorija može doprinositi praktičnom znanju i praktičnim veštinama, sve u skladu sa proklamovanim ciljevima tzv. Bolonjskog procesa.

             Još pre Bolonjskih tendencija, desetak godina unazad, u okviru stručne grupe iz Opšte pravne istorije, koja svake godine okuplja četrdesetak najzainteresovanijih i najboljih, uvedena je praksa da se studentima omogućava neposrednije doživljavanje atinsku sudnicu. Na primerima 12 sačuvanih sudskih govora logografa Iseja, Demostenovog učitelja, studenti su dobijali uloge tužioca i tuženog, predsedavajućeg arhonta, dok su ostali bili porotnici, koji na kraju sudskog spora glasaju. Takav način rada je pokazivao odlične rezultate, snažnu motivaciju studenata i dugo predstavljao ne više od jednog uspešnog edukativnog eksperimenta, koji se ponavljao iz generacije u generaciju. Medjutim, kada je u nekoliko navrata takva simulacija antinskog sudjenja, pošto su je studenti pripremili na engleskom jeziku, prezentirana kolegama iz inostranstva, njihova reakcija je bila neočekivano pozitivna.

             Ta ideja je prvi put testirana na kongresu koji je finansirala Američka advokatska komora kroz program ABA CEELI (American Bar Association - Central European and Eurasian Law Iniciative) održanom u Skoplju decembra 2002. godine. Mada su bili prisutni skoro isključivo pravnici praktičari i profesori pozitivnopravnih disciplina, ovakav pristup antičkom pravu ih je veoma zainteresovao. Tako se rodila zamisao da bi se taj novi metod mogao nazvati Clincal Legal History i da bi, uz takav  praktični oblik izvodjenja nastave, pravna istorija itekako mogla da ima svoje mesto na pravnim fakultetima. Stigle su i prve pozitivne reakcije u akademskoj javnosti. Posle još nekoliko prezentacija na Pravnom fakultetu u Beogradu, usledio je poziv da se za italijanski časopis Dike, specijalizovan za antičko grčko pravo, čiji su urednici profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Milanu, priloži članak o tome kako funkcioniše "novi metod podučavanja". A kada je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu u aprilu 2003. godine bio domaćin medjunarodnog skupa pravnih istoričara Staat und private Wirtschaft in der Antike, pošto su videli kako simulacija atinskog procesa izgleda u izvodjenju naših studenata prve godine, nekoliko profesora sa drugih evropskih pravnih fakulteta je najavilo da će prihvatiti ovaj "beogradski model". Za sada je uveden na Pravnom fakultetu Univerziteta u Gracu (vodi ga prof. dr Gerhard Thür) i na Pravnom fakultetu Univerziteta u Tibingenu (prof. dr Wolfgang Kaiser). U maju 2005. godine, kada će se održati sličan medjunarodni skup u Sarajevu - Internationales Sommerseminar Antike Rechtsgeschichte sa temom Imperium und Provinzen, planira se čak takmičenje izmedju ekipe studenata iz Graca i studenata beogradskog Pravnog fakulteta, koji će imati uloge suprotstavljenih stranaka u jednom od Isejevih govora. Na taj način je jedan pedagoški eksperiment polako počeo da prerasta u pojas za spasavanje pravnoistorijskih predmeta, i to ne samo kod nas.

 

 Opis simulacije sudjenja

             Celokupna ideja o simulaciji počiva na pokušaju da se studentima približi duh stare Atine, njihov pravni sistem, procesna strategija i način razmišljanja, na taj način što bi im se o mogućilo da se sami užive u različite pravosudne uloge. Na svakom času svi učestvuju u sudjenju: bilo kao stranke, magistrat - arhont koji predsedava sudskom veću - dikasteriji, kao svedoci i sinegori ili kao porotnici koji donose presudu. Osnovu za svaki spor predstavlja činjenično stanje iz jednog od Isejevih govora. Medjutim, kako su dostupni samo govori jedne stranke - Isejevog klijenta, dok sudska beseda suprotstavljene strane nije sačuvana, a nepoznat je i ishod spora, studentima je dozvoljeno da sasvim slobodno razvijaju svoju argumentaciju i razbuktavaju pravničku maštu. Zbog toga, naravno, nužno dolazi do odstupanja od apsolutne autentičnosti u rekonstruisanju toka postupka, ali se ipak čuva osnovna faktografija iz izvora. S obzirom da se ovaj metod rada lako može primeniti ne samo na kursu iz antičkog grčkog prava, nego i u nastavi rimskog prava, a možda i na drugim fakultetima i na drugim obrazovnim nivoima (npr. u Filološkoj gimnaziji), verovatno ima smisla prikazati kako se ovaj program realizuje.

 Na početku semestra studenti se odlučuju za jedan od dvanaest sačuvanih Isejevih govora. Odmah se formiraju timovi od po tri studenta, koji sami odlučuju kome će pripasti uloga tužioca, tuženog ili magistrata. Najmanje vremena za pripremu – samo dve nedelje, ima prva grupa, koja obradjuje prvi Isejev govor O Kleonimovom imanju (Isej, 1), ali je srećom on najmanje komplikovan. Ostali dobijaju respektivno više vremena. Uz to, oni stiču iskustvo posmatrajući svoje prethodnike i sudeći u prvom i narednim govorima. Pre nego što započne prvo sudjenje, svi članovi stručne grupe koji će tokom semestra imati ulogu porotnika – dikastai, polažu zakletvu kao članovi helieje. Glavno sudjenje se odvija u amfiteatru koji predstavlja dikasterion, ali bez sprovodjenja prethodnog postupka, anacrisis, kome se u praksi često pribegavalo i koji se odvijao pred arhontom. To je bio važan deo sudjenja, jer su tada stranke ispitivane o relevantnim činjenicama, iznošeni dokazi i protivdokazi koji će se koristiti u sporu. Stranke pritom mogu i medjusobno postavljati pitanja, tako da se već tada mogu uočiti glavni argumenti protivnika, što je uticalo na taktiku pripreme za glavno sudjenje i unosilo elemente procesne ekonomije. Sem toga, stranke su već tada mogle i okončati spor, bilo tako što bi tuženi prihvatio navode tužioca ili što bi tužilac odustao od tužbe. Ipak, s obzirom da o ovom pripremnom postupku nedostaju bliži izvorni podaci (nema sačuvanog primera postupka anacrisis), ova faza sudjenja se prilikom simulacije svesno izostavlja, tako da se pažnja koncentrisanje na glavni pretres.

 Sudjenje počinje uvodnim rečima magistrata koji predsedava. Student ili studentkinja (ali u tom slučaju ona govori u muškom rodu) navodi ko su stranke i nepristrasno predstavlja u čemu se sastoji predmet spora. Potom poziva tužioca, koji uvek govori prvi, da stupi za govornicu – bema. Posle govora tuženog, koji je  vremenski ograničen na deset minuta kao i govor tužioca, obe stranke dobijaju još po tri minuta za repliku. U skladu sa atinskim pravilima postupka, najpre repliku iznosi tužilac pa tuženi, tako da je, kao i u modernom pravu, obezbedjeno pravo tuženog da daje završnu reč.

 Od dokaznih sredstava studenti po pravilu koriste sve čemu se pribegavalo i u Atini. Najčešće se pozivaju svedoci ili se očekuje pomoć sinegora, pri čemu sve te uloge takodje pripadaju studentima, koje stranke prethodno pripreme. Naročito se rado pribegava pozivanju sinegora. Synegoros je po pravilu bio ugledan prijatelj, osoba od javnog poverenja. On nije smeo da govori kao svedok, tj. o spornim činjenicama, nego samo o ličnosti stranke, koju hvali i ističe druge okolnosti koje stranku prikazuju u najlepšem svetlu. Koriste se i druga popularna dokazna sredstva: citiranje zakona (s obzirom da su porotnici laici, a ne sudije profesionalci koji poznaju pravo), čitanje različitih dokumenata (diatheke – izjava poslednje volje, ugovora, priznanica, pisama), pozivanje kyriosa da iznese svedočenje umesto ženskih članova porodice, kao i zahtev da svedoče robovi pod torturom – basanos. Po završetku govora, a pre glasanja, svaka strana ima pravo da nagovesti da li će protiv nekog od svedoka da  podnese tužbu zbog lažnog svedočenja – dike pseudomartyrion, što je postalo jedno od omiljenih sredstava koje koriste studenti, kako bi umanjili efekte ubedljivih iskaza svedoka suprotne strane, mada su tome u praksi Atinjani znatno redje pribegavali. 

             Tokom procesa vreme trajanja govora se meri klepsidrom, koju studenti sami naprave od dve glinene saksije, tako što im zapuše donji otvor, a izbuše malu rupu pri dnu sa strane, tako da voda curi iz gornje amfore u onu drugu, koja je postavljena ispod nje. Kada govori druga stranka, klepsidre menjaju mesto, tako što se puna, donja, sa istom količinom vode (vremena), postavlja iznad prazne. Dok se izvode dokazi, u skladu sa pravilima atinskog postupka, sudski činovnik zaustavlja vodu u vodenom satu (obično tako sto čačkalicom zapuši rupu). Stvaranje realnog ambijenta atinske sudnice se postiže i kod postupka glasanja. Studenti od kartona naprave dve urne (kadiskoi) u koje se stavljaju glasački diskovi, a urne oboje u boju bronze (urna u koju se stavljaju glasovi koji se broje pri odlučivanju) ili drveta (u koju se stavlja preostali disk). Glasački disk (psephos) je takodje napravljen od kartona obojenog u bronzu i to tako da su za svakog porotnika obezbedjena dva diska. Svaki od njih kroz sredinu ima na obe strane provučenu kratku osovinu - izbočinu, tako da liči na čigru sa dva kratka kraja: osovina jednog od diskova je šuplja i ima rupu, a druga je puna. Magistrat poziva porotnike da glasaju, tako što stavljaju svoje diskove u odgovarajuće urne. Disk sa šupljinom je glas za tužioca, a onaj sa punom sredinom je glas za tuženog. Računaju se samo glasovi spušteni u “bronzanu” urnu, dok se preostali disk stavlja u “drvenu”. Time je obezbedjena potpuna tajnost glasanja, jer niko ne vidi koji je disk porotnik stavio u koju amforu. Svu ovu opremu za glasanje prave sami studenti, ali se ona i nasledjuje od prethodnih generacija, tako da se samo dodaje ono što se ošteti. Da bi se postigla što veća autentičnost, studenti često žele da i odeću prilagode atinskom načinu oblačenja, ali im se to ne preporučuje, s obzirom da se u tom slučaju lako sklizne u pozorišnu predstavu, što nije cilj ovog metoda.

             Baš zbog toga, kako bi se igranje uloga završilo ozbiljnijim teorijskim zaključcima i trajnijim znanjima, obavezni deo časa je diskusija o dobrim i slabim stranama koje su stranke pokazale tokom postupka, o njihovim procesnim greškama, uverljivosti stranaka i svedoka, analizom u kojoj meri je simulacija ličila na odvijanje stvarnog spora u Atini. Ovaj, poslednji deo časa je u suštini najvažniji i najsadržajniji, ali ga studenti prihvataju sa lakoćom, entuzijazmom i često iskazuju želju da se razgovori produže i posle nastave.

 

Prednosti istorijskopravne klinike

             Brojne vrline ovog metoda se mogu videti na prvi pogled. Kao početnici na studijama prava, studenti prvi put dobijaju mogućnost da budu stranke, svedoci ili sudije u “stvarnom” sudskom sporu i sa velikim zadovoljstvom se uživljavaju u svoje uloge. Po pravilu oni počinju da razmišljaju kao stranke čiju ulogu igraju, često sa neverovatnim stepenom psihološkog identifikovanja sa situacijom. Zbog toga se, kao što je već pomenuto, pošto se simulacija okonča, njihov angažman time ne završava. Ne samo posle časa, nego ponekad i danima posle simulacije, razgovora se o spornim momentima, razlozima zbog kojih je porota glasala za ili protiv njih, objašnjavaju se sopstveni propusti i analiziraju uzroci pobede ili poraza, traži se uteha zbog neuspeha, a bilo je i slučajeva kada je nekim studentima ostajao grčki nadimak, u skladu sa imenom stranke i ulogom koju su imali u sudskom postupku.

             Prednost ovakvog pristupa je i u tome što se svake nedelje oživljava antička atinska sudnica. U jednu novu pravnu priču i problem uvlače se ne samo glavni učesnici, nego i svi ostali prisutni, često kao svedoci, sinegori, a svakako kao porotnici. S obzirom da će glasati o slučaju (a potom ga i diskutovati), oni vrlo pažljivo prate tok sudjenja. Na taj način se veoma uspešno razvija njihov pravnički način mišljenja i pravna imaginacija. Susreću se sa problemom racionalizacije vremena prilikom prezentiranja govora i neophodnošću da se izvrši izbor najvažnijih činjenica i dokaza, kao i da se dobro razmisli o rasporedu kako i kada će se glavni argumenti  iskoristiti. Naravno, važna vrlina ovog metoda je što studentima omogućava da razvijaju i vežbaju svoje govorničke sposobnosti, kao i da u velikoj meri savladavaju adekvatno korišćenje pravne terminologije i pojmova u živoj, usmenoj, dinamičkoj upotrebi.

             Isto tako, tokom kursa pojavljuju se mnogobrojna zanimljiva, pa i iznenadjujuća praktična pitanja. Na neka od njih nije lako odgovoriti, jer izvori o njima ćute. Sve to pokazuje koliko duboko studenti zalaze u pojedinosti, pravne probleme i organizaciju sudovanja u Atini. Samo primera radi navodimo jedan broj takvih intrigirajućih pitanja, od kojih doduše neka mogu biti i naivna. Da li je  dozvoljeno da jedna stranka prekine pitanjem izlaganje svedoka svog protivnika i da ga unakrsno ispituje kao u anglosaksonskom pravu? Da li druga stranka stoji ili sedi dok njegov protivnik drži govor? Da li je magistrat koristio drveni čekić ili slično sredstvo radi održavanja reda u sudnici? Da li je bilo moguće koristiti usmeno svedočenje ili je bilo dozvoljeno samo čitanje izjave svedoka koja je zapečaćena tokom prethodnog postupka anakrisis? Da li su se svedoci ili stranke zaklinjali pre davanja iskaza? Ko je govorio prvi u sporu diadikasia, s obzirom da tu nema tužioca ni tuženog, jer je predmet spora rasprava o tome čiji je pravni osnov za nasledjivanje jači? Da li su Atinjani imali tužbu pomoću koje se moglo zaštiti od buke ili uznemiravanja? Da li je u Atini postojala vladavina prava? Da li su helijasti ustajali sa svog mesta kada dolazi magistrat? Ko vodi računa o klepsidri – magistrat ili neko drugi? Da li se voda u klepsidri zaustavlja dok govori sinegor? Šta se dešava ako nema dovoljno glasova u kadiskosu – bronzanoj urni sa glasovima koji odlučuju pobednika, ukoliko neko u nju nije spustio svoj psefos - glasački disk? Drugim rečima, da li je porotnik imao pravo da se uzdrži od glasanja? Da li su stranke kontrolisale prebrojavanje glasova? Da li je vodjen zapisnik sa sudjenja i da li je bar presuda negde zapisivana? Da li je bio dozvoljen verbalni kontakt izmedju tužioca i tuženog? Kako su se stranke kažnjavale u slučaju neprimerenog ponašanja u sudu? Ovakva i niz drugih pitanja pokazuju koliko su duboko studenti razmišljali o najdelikatnijim finesama atinskog sistema sudovanja, sa koliko razumevanja doživljavaju antička pravila i logiku sudjenja.

             Važan obrazovni efekat se postiže i utoliko što se mnogi procesni elementi u potpunosti shvate tek kada budu doživljeni kroz odigranu ulogu. Tako, na primer, tek na osnovu sopstvenog iskustva iz ovakve simulacije student može uočiti koliko snažnije odluku porote opredeljuje uverljivost stranaka i emotivni utisak od činjenica i pravne argumentacije; koliko snažno na odluku porotnika utiču socijalni momenti i koliko su naklonjeniji siromašnim, a časnim ljudima. Neposredno se može steći utisak koliko dugo je morao trajati postupak glasanja i brojanja glasova kod dikasterije od 201 ili 401 porotnika, kada u slučaju studentske “porote” od četrdesetak učesnika to traje najmanje desetak minuta. Sve u svemu, antičko sudjenje doživljeno na ovaj način ostaje u trajnom sećanju studenata. Uz to zadugo ostaje i dosta znanja vezanog za pojedine procesne manevre, principe i ustanove, od kojih neki ne pripadaju samo antičkom pravu i prošlim vremenima.

 

Moguća ograničenja ovog obrazovnog modela

             Pored prednosti, naravno da se ovom metodu mogu staviti izvesne primedbe i na pedagoškom i na stručnom planu. Najznačajnija bi sigurno bila da se na taj način “amerikanizuje” nastava antičkog grčkog prava i pravne istorije, njenim pretvaranjem u pozorište i igranje uloga, čime se ugrožava ozbiljnost i akademski nivo. Ovaj model nesumnjivo predstavlja jedan vid kombinacije omiljenih američkih nastavnih metoda: pravne klinike (pomoć koju klijentima pružaju strankama u njihovim parnicama) i moot court (simulacije sudjenja u raznovrsnim sporovima). Osim toga, u toku postupka postoji snažna tendencija da studenti pozajmljuju neke elemente iz modernog sudskog postupka, naročito one koje su videli u filmovima o anglosaksonskom sistemu sudjenja. To se naročito odnosi na nastojanje da se koristi usmeno svedočenje i da se pritom još uvode promisorna zakletva svedoka pre svedočenja i unakrsno ispitivanje. Mada tako nešto nije bilo karakteristično za atinski sudski postupak u IV veku pre n.e., pokazalo se da takav ustupak daje živost i uzbudljivost celokupnom dogadjanju. Isto tako, studenti koji imaju ulogu predsedavajućeg magistrata, neprestano svoja ovlašćenja identifikuju sa pozicijom američkog sudije i daju sebi aktivniji položaj nego što ga je zaista imao magistrat u Atini. Uz sve to, svesno se izostavlja prethodni postupak - anakrisis, kako bi se dobilo na dinamici, itd. Svim ovim ustupcima umanjuje se autentičnost u rekonstruisanju atinskog sudskog postupka. Ipak, čini se da je bolje žrtvovati potpunu autentičnost u nekim detaljima, kako bi ceo poduhvat što više zainteresovao i motivisao studente. Ipak, s obzirom na ove i neke druge moguće primedbe, nema sumnje da ovaj metod treba da se još doradjuje. Dobra prilika će biti dvoboj studenata Pravnog fakulteta u Gracu i Beogradu, koje će se održati u Sarajevu 2005. godine. Za potrebe tog susreta će se neki od pomenutih nedostataka analizirati unapred sa kolegama iz Graca, tako da će se verovatno uspostaviti i neka pravila čija primena bi još više povećala stepen autentičnosti rekonstrukcije atinskog sudovanja.

 

Zaključak

             Bez obzira na izvesna otvorena pitanja i moguće primedbe, čini se da u celini ovaj metod, koji bi se zaista pragmatično mogao nazvati "klinička pravna istorija" ili "pravnoistorijska klinika" (Clinical Legal History), daje dobre rezultate i da njegove pozitivne strane preovladjuju. On nesumnjivo razvija govorne sposobnosti studenata i podstiče njihov pravnički način razmišljanja, ali i osećaj za pravnu istoriju, pa i simpatije za antičko grčko pravo. Može se uspešno koristiti i u nastavi drugih disciplina, a naročito u nastavi Rimskog prava. Ovakva obrazovna tehnika može učiniti antičku pravnu istoriju mnogo zanimljivijom studentima modernog doba, a predmet prihvatljivijim za pravne fakultete i autoritete koji odlučuju o budućem kurikulkumu, jer nesumnjivo reflektuje mnoge ideje tzv. Bolonjskog procesa, naročito potrebu za ranim osvajanjem praktičnih znanja i veština. Iz tih, ali i niza drugih razloga, izgleda da bi ovaj metod podučavanja antičkoj pravnoj istoriji mogao da bude od višestruke koristi. Sve naše visokoškolske institucije uskoro očekuje proces akreditacije samih ustanova i njihovih programa. Pritom će u akreditacionim komisijama često učestvovati stručnjaci za obrazovanje iz inostranstva, koji bi u ovakvim tehnikama lakše mogli prepoznati ispunjavanje zahteva Bolonjskog procesa, a to bi moglo da olakša očuvanje mesta pravnoistorijskih predmeta i antičke pravne istorije na pravnim fakultetima i poveća razumevanje za njihov značaj.

 

Sva prava zadržana, Sima Avramović, 2013.                                Uređuje: Viktor Milosavljević (alan.watson@ius.bg.ac.rs)