Glavna | Bibliografija | Studentski kutak | Rhetorike techne | Foto galerija | ENGLISH
Rhetorike techne – glavna stranica | Sadržaj (pdf) | Reč unapred Retorika, besedništvo i javni nastup | Pouke iz istorije retorike i besedništva | Beseda, besednik i slušaoci Političko besedništvo | Sudsko besedništvo | Govor za medije
Rhetorike techne – veština besedništva i javni nastup Besednik Qualis homo, talis oratio (Kakav čovek, takav govor) Ciceron Šta je važnije u trojstvu besednik, beseda, auditorijum? Iskazano je mnogo različitih mišljenja o tom pitanju. Najčešće su se na prvom mestu smenjivali besednik i sama beseda. Ali, i kada se daje prevaga jednom ili drugom, na kraju se svi slože u tome da samo skladno jedinstvo sva tri elementa garantuje potpuni uspeh. Pa ipak, zar se druga dva ne izvode iz prvog? Nije li besednik taj koji treba i da sačini besedu, kao i da analizira i pridobije slušaoce? Naravno, u današnje doba ima i drugih mogućnosti: govor koji će neko drugi sastaviti o bilo kojoj temi se može kupiti za male pare preko Interneta. Sve je više i onih koji imaju privilegiju da sastavljanje svog govora povere profesionalcu za odnose sa javnošću („svom“ PR-u), licu zaduženom u stranci za pisanjem govora, potčinjenom službeniku u ministarstvu ili drugoj ustanovi, licu koje se vlasniku firme učini sposobnim da to uradi umesto njega, itd. Oni će za svoje naredbodavce završiti i drugi deo posla – analiziraće auditorijum i prilagoditi tekst govora tim zahtevima. Samo je još potrebno da govornik ne upropasti taj veliki napor anonimnih saradnika. I tu nastaje problem. Kada stane za govornicu, besednik ostaje sam, sa svojim papirima ili bez njih, ukoliko je napisani govor naučio napamet. Dakle, čak i ukoliko neko drugi sačini savršen govor, vodeći računa o auditorijumu i svim drugim značajnim elementima, na kraju sve ipak zavisi od sposobnosti besednika da izloži besedu i od njegove spretnosti da se prilagodi specifičnim, često nepredvidivim uslovima u kojima se govori. A kada govornik nema ekipu koja bi za njega uradila prethodni posao, što je ipak najčešći slučaj, zaista sve zavisi od njega – besednika, njegove ličnosti, njegovih osobina i sposobnosti. Qualis homo, talis oratio! „Kakav čoek, tako i zbori“, kaže i stara srpska poslovica. Beseda Govori samo o onome što ti je jasno, inače ćuti Tolstoj Svaka beseda se sastoji iz dve osnovne komponente: logičke i estetske, odnosno sadržine i forme ili, još jasnije, od onoga „šta se govori” i onoga „kako se govori”. U raznim vremenima, s obzirom na raznovrsne okolnosti, prednost se često davala jednoj ili drugoj komponenti. Celokupna istorija retorike u stvari predstavlja sukob dva shvatanja o osnovnim odlikama besede, a u zavisnosti od stava prema tom pitanju retorika se proglašava za nesamostalnu nauku ili, pak, nauku nad naukama. Logos ili pathos? Zavisno od toga čemu se daje prednost, u osnovi su se razlikovala dva glavna pristupa: ako je estetski i osećajni momenat primaran, tj. ako je osnovna funkcija govora da izazove emotivnu reakciju kod slušalaca i da ih nagovori, onda retorika – kao kod sofista – predstavlja prost skup formalizovanih pravila i tehničkih saveta koji podučavaju veštini oblikovanja besede. Ukoliko se, pak, prednost daje logičkoj vrednosti besede, njenoj sadržini, ako ona treba da kod slušalaca proizvede intelektualnu reakciju i da ih uveri – kao kod Aristotela – onda je retorika mnogo više od zbirke praktičnih uputstava: ona je teorija koja ustanovljava opšte principe na kojima se zasniva besedništvo i koja u sebe upija niz drugih nauka. Čini se da je Ciceron prvi besednik koji je u praksi uspevao da pomiri zavodljivu formu i spoljašne efekte govora sa njegovim unutrašnjim elementima i logičkim sadržajem, a za to se zalagao i na teorijskom planu. Kako danas treba da izgleda dobra beseda, koja može presudno da utiče na raspoloženje ljudi, da menja njihova dotadašnja shvatanja, da ih pokreće na akciju, da usmerava istoriju? Čemu treba dati prednost – sadržini (poruci) besede ili njenoj formi? Slušaoci „Publika je aždaja sa hiljadu glava”, pisao je jedan francuski pisac. Kako pripitomiti aždaju? Slušaoci zaista predstavljaju skup pojedinaca, individua različitih osobina, ali su istovremeno i grupa kojoj bar nešto mora biti zajedničko. Pripitomljavanje podrazumeva analizu tih osobina, koje mogu biti veoma raznovrsne. Zbog toga se auditorijum razvrstava prema različitim kriterijumima. U literaturi se to najčešće svodi na definisanje pet-šest osnovnih tipova slušalaca (mladi – stari, obrazovani – neobrazovani, muški – ženski, prijateljski – neprijateljski, malobrojni - masovni). Pored ovih uobičajenih, mogu se sretati i sasvim neobične klasifikacije (ulični - slučajno okupljen, pasivni, odabrani, koncentrisani, organizovani, ili Nušićeva podela na slušalaca na anonimne i neanonimne, homogene i nehomogene, mentalno jednake i mentalno nejednake, posvećene i neposvećene, saglasne i nesaglasne, pozitivne, negativne i neodređene). Razmišljanje o tih nekoliko kriterijuma uvek treba da bude polazna tačka, ali se nikako ne sme na njima zaustaviti. Ovo utoliko pre, jer se možda ni po jednom od tih, „klasičnih“ kriterijuma, ne može utvrditi pretežna osobina grupe (neki takav auditorijum nazivaju „slučajni“ ili „ulični“). Naročit izazov predstavlja tzv. „difuzni“ auditorijum. Pa i kada je teško svrstati publiku po nekom od uobičajenih kriterijuma, ne treba gubiti nadu. Mora se tragati dalje i uvek će se naći bar neka minimalna zajednička osobina, neka differentia specifica, koja te slušaoce čini različitim u odnosu na neke druge (na primer, nije svejedno da li je reč o „uličnom“ auditorijumu u Njujorku ili Pekingu, u gradu ili na selu, u Subotici ili u Vranju, itd.). Kako prilagoditi govor različitim vrstama auditorijuma?
Sva prava zadržana, Sima Avramović, 2008. Uređuje: Viktor Milosavljević (alan.watson@ius.bg.ac.yu)