prof. dr. Sima Avramović

Glavna       |       Bibliografija       |       Studentski kutak       |       Rhetorike techne       |       Foto galerija       |       ENGLISH

Rhetorike techne – glavna stranica       |       Sadržaj (pdf)       |       Reč unapred

Retorika, besedništvo i javni nastup       |       Pouke iz istorije retorike i besedništva       |       Beseda, besednik i slušaoci

Političko besedništvo       |       Sudsko besedništvo       |       Govor za medije

Rhetorike techne – veština besedništva i javni nastup

Sudsko besedništvo

               Ius est ars boni et aequi – „pravo je veština dobrog i jednakog“, kaže latinska izreka sačuvana u najobimnijem antičkom pravnom tekstu, Justinijanovim Digestama. Rimska boginja pravde nosi vagu u ruci i povez na očima, kako bi bila nepristrasna i uravnoteženo odmeravala argumente, a seče  mačem, koji je simbol presuđivanja. Pravda podrazumeva, ponovo rečeno rečnikom rimskog prava, da se svakome dodeli ono što mu pripada - suum quique tribuere. A jedan od najstarijih grčkih pisaca, Hesiod, naglašava da su „za razliku od riba, zveri i ptica, koji se međusobno proždiru, čoveku bogovi dali na dar pravosuđe, što je najlepše od svega što postoji“. Sudsko besedništvo bi, stoga, i samo trebalo da bude u funkciji plemenitog cilja ostvarivanja pravde i pravičnosti. Ali, s obzirom da je u čovekovoj prirodi da uvek misli da je u pravu, a sud nije u stanju da udovolji divergentnim zahtevima i da svakome dodeli ono što očekuje, iz sudnice skoro uvek neko izlazi nezadovoljan, sa osećanjem da je pravda pogažena. Jedna strana obično ima utisak da je oštećena, pa je zato Tolstoj pisao: „gde je sud, tamo je i nepravda“. Za „sudsku nepravdu“ se onda po pravilu okrivljuje korumpirani sudija, loš advokat, lažni svedoci, neistina kojom se služila suprotna strana, pravosudni sistem, država, ali se razlog pronalazi i u sudskom govoru zastupnika druge stranke, koji je „zaveo“ one koji sude.

*     *     *

               Kada je hteo da kazni ljude Bog im je poslao advokate, kaže jedna ruska poslovica. Šekspir je lansirao čak i misao, koja se danas često citira u Americi, da bi sve advokate (pravnike) trebalo ubiti. Erazmo Roterdamski je advokate nazivao šakalima, a srednji vek ih je smatrao „lošim hrišćanima“. Čehov je mislio da su samo lekari gori od advokata: „Doktori su isti kao advokati; jedina razlika je u tome što čoveka advokati orobe, a lekari ga i orobe i ubiju“. Čak je i već pomenuti američki pravnik i sudija Vrhovnog suda Oliver V. Holms (Oliver Wendell Holmes, Jr.) govorio da advokati veliki deo svog vremena provedu razgrćući dim („prodajući maglu“, rekli bi mi). A i Platon je logografima prigovarao da „zamagljuju istinu“, stalno ih je kritikovao, govoreći, između ostalog i sledeće:  „Kako ne bi bilo lepo braniti nekoga na sudu? I mada je taj posao takav, ipak ga je učinila omrznutim neka mana, koja se krije pod imenom veštine. Ta veština, naime, pre svega tvrdi da za sve sporove postoji neka majstorija koja može doneti pobedu u vođenju parnice i u poslu branioca, bez obzira da li su pravedna ili nepravedna dela zbog kojih se parnica vodi. Ta veština i spretnost u govoru, koja odatle potiče, dobija se kao dar, ako neko zauzvrat da nagradu u novcu”. Platon je mnogo doprineo lošem ugledu atinskih pisaca sudskih govora - logografa, a čak se i kod Demostena (koji je i sam bio logograf) mogla sresti misao da logografi, slično kao i sofisti, često nastoje da prevare suparnike.

               S druge strane, rimski odnos prema advokaturi je dijametralno suprotan. To je jedna časna profesija, koju je naročito slikovito opisivao Ciceron, govoreći da su advokati „najugledniji i najslavniji ljudi“, a pri tom dodaje važno zapažanje: „Pošto su svojim talentom stekli ugled, postigli su to da pri pravnom savjetovanju njihova snaga leži više u ugledu nego u samom talentu“. Ciceron naročito insistira na tome da sudski besednik, kao i svaki drugi, mora biti veoma obrazovan i njegov ugled velikim delom vezuje za tu osobinu. Uostalom, još je u Grčkoj logograf morao imati široko opšte obrazovanje, koje je obuhvatalo dijalektiku (logiku), matematiku, filozofiju, pravo i, naravno, retoriku. Isto tako, i danas se od dobrih advokata očekuje da budu ne samo inteligentni i dobro verzirani u propise i sudsku praksu, nego da ih odlikuje opšta kultura i obrazovanje, ali svakako i etičnost. Od toga u velikoj meri zavisi individualni advokatski prestiž, ali i ugled cele profesije. I, naravno, moraju da budu rečiti.

 

Sva prava zadržana, Sima Avramović, 2013.                                Uređuje: Viktor Milosavljević (alan.watson@ius.bg.ac.rs)